Sindrom policističnih jajnika ili PCOS (PolyCystic Ovary Syndrome), kao što kaže i sama reč sindrom, je kombinacija kliničkih manifestacija čiji uzroci i tačan mehanizam još uvek nisu razjašnjeni. Danas se smatra da su uzroci i mehanizmi koji ga prouzrokuju višestruki.
Sindrom policističnih jajnika je najčešći poremećaj endokrinog sistema, koji se dijagnostikuje kod 10% žena reproduktivne dobi. Dijagnoza se postavlja kada postoje barem dva od sledeća tri kriterijuma:
- povišen nivo androgena u krvi
- poremećaji menstruacije (neuredan ciklus)
- policistična morfologija jajnika na ultrazvuku
Manifestacija sindroma može varirati od žene do žene, ali i kod iste žene, od rođenja pa sve do posle menopauze. U mlađem uzrastu obuhvata pojačanu maljavost, mašćenje kože i kose, proređivanje vlasišta, akne, kasnije insulinsku rezistenciju, sterilitet, a pre menopauze, dijabetes 2. tipa, hipertenziju, metabolički sindrom, metroragije i povećani rizik od srčanih oboljenja i raka endometrijuma.
Na kraju, važan aspekt problema je i psihičko opterećenje žena sa sindromom, jer osećaju emocionalni i društveni pritisak u različitim fazama života, svaki put iz drugog razloga, kao što je npr. pojačana maljavost i povećana telesna težina u pubertetu ili kasnije neplodnost.
Kako se Sindrom policističnih jajnika vezuje za sterilitet? Većina žena sa sindromom, zbog povećane količine androgena i drugih poremećaja u funkciji jajnika, nema redovne ovulacije, što kao posledicu ima ozbiljno smanjenje mogućnosti za prirodno začeće. To se odražava u neredovnim menstruacijama. Naravno, čak i u ciklusima koji izgledaju da su normalnog trajanja kod žena sa sindromom, utvrđeno je da ne dolazi uvek do ovulacije.
Dakle, žene sa ovim sindromom mogu pokušavati da ostanu u drugom stanju bezuspešno dugi niz godina. Naravno, dijagnoza sindroma ne isključuje paralelno postojanje drugih faktora neplodnosti, što često može promaći.
Sindrom PJ se ne može izlečiti, ali se svaki put može drugačije tretirati, u zavisnosti od željenog cilja. Tako se u pubertetu tretiraju dermatološki simptomi i poremećaji ciklusa.
Kada žena sa SPJ odluči sa svojim partnerom da želi da ostane u drugom stanju, može odabrati terapiju koja će dovesti do indukcije ovulacije, u kombinaciji sa prirodnim odnosom ili inseminacijom. Naravno, tome bi trebalo da prethodi pregled lekara specijaliste, kako bi se donela odluka o protokolu indukcije ovulacije. Ako indukcija ovulacije ne uspe, a postoji još neki uzrok steriliteta, kao što je muški faktor (problematičan spermogram), onda se paru preporučuje vantelesna oplodnja.
Postoje i invazivne metode za indukciju ovulacije, kao što je laparoskopsko bušenje jajnika toplotnom energijom, ali se ova terapija više ne preporučuje, jer nije naročito efikasna, nema dugoročno dejstvo i podrazumeva neizbežno uništavanje tkiva jajnika.
Iako ovaj sindrom muči veliki broj žena i čini trudnoću teškim zadatkom, pozitivan aspekt je to što žene sa SPJ imaju dovoljan broj jajnih ćelija da ostvare trudnoću, putem jednog ili drugog tretmana koji im se može preporučiti.
Ono što treba da imaju na umu je da vode zdrav način života sa zdravom ishranom, da održavaju telesnu težinu i da su fizički aktivne. Tako će lakše ostati u drugom stanju i izbeći rizike koji su vezani za sindrom, kao što je dijabetes.
Pri ispitivanju steriliteta se ispituje i insulinska rezistencija koja predstavlja indikaciju predispozicije za dijabetes.